Промовисан пројекат „Душу нису убили”

На Филозофском факултету на Палама вечерас је промовисан пројекат „Душу нису убили”, аутора Мире Лолић Мочевић, те историографске монографија „Затирање Срба у БиХ у 20. вијеку” аутора Драге Мастиловића.

Пројекат „Душу нису убили” састоји од истоименог документарног филма и књиге свједочења. У оквиру овог пројекта по први пут на једном мјесту о страдању српских цивила у БиХ у свим ратовима током 20. вијека говоре очевици, страдалници, потомци и историографска грађа.

Мочевићева је рекла да је дугометражни документарни филм рађен у продукцији Асоцијације Руско-српски мост и Радио-телевизије Републике Српске.

„Пројекат је много значајан и говори о страдању српских цивила, а не војске. Ако кажемо да је у питању око милион људи, тај податак је још страшнији. Снимајући 59 свједока који су говорили о томе шта се њиховим породицама дешавало у три рата, дошли смо до закључка да су српски цивили на кућним праговима страдали три пута”, рекла је Мочевићева Срни.

Она је истакла да су Јермени страдали у Првом, Јевреји у Другом свјетском рату, али да ни један народ, осим Срба, није три пута страдао у једном вијеку.

Према њеним ријечима, филм је преведен на четири језика – енглески, француски, руски и њемачки, а у току је прикупљање средстава за превођење књига.

„У књизи сам обрадила свједочења људи који су били жртве тог страдања – од ђеце, жена, до стараца и угледних људих какав је био Жарко Видовић човјек који је оставио значајан траг у српској историји, а прошао је страдања и логор Јасеновац”, рекла је она.

Мочевићева је навела да је њихова жеља да књиге „Душу нису убили” и „Затирање Срба у БиХ у 20. вијеку” уђу у све српске домове и школе јер могу бити интерактивно средство за учење.

Она каже да књиге треба да нађу пут до ђеце, која морају да знају шта се српском народу дешавало, не због освете, него потребе да се не заборави.

Српски историчар и професор на Филозофском факултету у Београду Милош Ковић рекао је да пројекат „Душу нису убили” обухвата филм и двије књиге, које су пођеднако значајне и зналачки писане.

Ковић каже да у Републици Српској постоји свијест о томе да у Нишу, Источном Сарајеву, Бијељини, Бањалуци, Гацку, Пребиловцима исто реагују, тако да се мора изградити свијест о геноциду.

Он истиче да је филм најбољи медиј да би се дошло до младих људи и пробудила њихова свијест о страдању српског народа.