IN MEMORIAM – проф. др Војислав Максимовић (1935-2024)

ПРОФ. ДР ВОЈИСЛАВ МАКСИМОВИЋ (1935–2024) био је универзитетски професор, академик, књижевни историчар, прозни писац, народни посланик и први ректор Универзитета у Источном Сарајеву.Рођен је 4. августа 1935. године у Цвилину (општина Фоча), у тадашњој Зетској бановини Краљевине Југославије. Основну школу учио  је у родном мјесту и Устиколини, а нижу реалну гимназију са малом матуром завршио је у Фочи (1950). Вишу гимназију похађао је у Фочи, Београду и Сарајеву, гдје је у Другој мушкој гимназији положио велику матуру (1955). Студије југословенских књижевности и српскохрватског језика започео је у Београду, академске 1955/56, а завршио на Филозофском факултету у Сарајеву 1960. Након дипломирања и одслужења војног рока службовао је у Фочи и Горажду. Био је професор у центру за образовање предузећа „Маглић“ и у Учитељској школи, главни и одговорни уредник листова Дринске новости (Горажде) и Маглић (Фоча), средњошколски професор, управник Народне библиотеке у Фочи и директор Радничког универзитета Фоча. У то вријеме био је и одборник општине Фоча, одборник среске скупштине у Сарајеву и посланик у Просвјетно-културном вијећу Савезне скупштине у Београду. Године 1969. прелази у Сарајево, у Институт за изучавање југословенских књижевности на Филозофском факултету, гдје почиње да ради као асистент, те виши стручни сарадник. Докторску дисертацију Књижевни рад Јована Кршића, одбранио је 1975. године на Филозофском факултету у Сарајеву, након чега је изабран у звање доцента на Одсјеку за општу књижевност, сценске умјетности и библиотекарство Филозофског факултета у Сарајеву, на којем је радио у звању ванредног и редовног професора све до почетка грађанског рата у БиХ. Био је гостујући професор на Филолошком факултету Универзитета у Београду (1980–1984), гдје је предавао Библиографију на тек основаној Катедри за библиотекарство и информатику. Од школске 1984/85. био је, такође, професор југословенске књижевности по позиву на Универзитету „Јан Коменски“ у Братислави. По избијању грађанског рата 1992. године напушта Сарајево. У септембру исте године Влада Републике Српске именовала га је за првог ректора Универзитета у Српском Сарајеву, са сједиштем на Палама. За кратко вријеме, у тешким условима живота и рада и са малим бројем наставника, а уз помоћ општинских органа и највиших власти Српске Републике, успио је да утемељи тринаест факултета и три академије, који су смјештени у више градова Српске. На дужности ректора остао је до априла 2000. године. Заједно са академиком Славком Леовцем заслужан је за оснивање Одсјека за општу књижевност и библиотекарство на Филозофском факултету Пале. На том Одсјеку, на сва три циклуса студија, радио је до одласка у пензију. Са навршеним пуним радним стажом, пензионисан је у октобру 2003. године. Сенат Универзитета у Источном Сарајеву изабрао га је 2009. за свог првог професора–емеритуса. У оквиру магистарских и мастер студија на Филозофском факултету Пале наставио је као професор–емеритус да предаје Теорију, методе и технику научноистраживачког рада све до академске 2016/2017. године.

Као научник и књижевник учествовао је на бројним конференцијама и скуповима у многим градовима и регијама некадашње Југославије, касније Србије и Републике Српске. Као члан и представник културних делегација боравио је у више земаља Европе и свијета: Бугарска, Египат, Њемачка, Мађарска, Чехословачка, Енглеска, Совјетски Савез, Румунија, Ирска).  

Био је посланик Народне скупштине Босне и Херцеговине (1990–1992), посланик Народне скупштине Републике Српске (1991–2000) и предсједник Скупштине Српског Сарајева (1994–1996). За друштвену и политичку активност одликован је Орденом Републике Српске са лентом (1994) и Орденом Немањића (1996). За дописног члана Академије наука и умјетности Републике Српске изабран је 1997, а за редовног 2004. године. За члана Међународне академије хуманистичких и природних наука у Москви изабран је 2002. године.

На Видовдан 1990. у Сарајеву, са групом српских интелектуалаца, обновио је рад Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ и био његов предсједник до 2001. године. Покренуо је „Просвјетино књижевно коло“, објавио библиографију радова и хронику тога друштва и приредио Просвјетине календаре од 1993. до 2023. године.  Уређивао је часописе Мостови (1969–75), Живот (1971–73), Израз (од 1979), сарађивао у многим публикацијама и листовима, био члан многобројних жирија, издавачких савјета, уређивачких одбора, редакција и удружења (Удружење  књижевника БиХ, УК Србије, УК Републике Српске). Био је у редакцији издавачког пројекта 50 књига савремене књижевности народа и народности БиХ (Сарајево, 1985) и члан уређивачког одбора Српске библиографије, Књиге 1868–1944 Народне библиотеке Србије.

Књижевно стваралаштво започео је још у студентским данима, објављивањем поезије, да би након завршетка студија интензивно писао различите књижевне и научне  форме – огледе, приказе, студије, приповијетке, романе и поетску прозу. За књижевни и научни рад добио је низ важних признања: „Шестоаприлска награда града Сарајева“ (1971), награда града Пљевља (1971), награда издавачког предузећа „Свјетлост“ Сарајево (1972), „Двадесетседмојулска награда“ Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине (1981), награда фондације „Драгојло Дудић“ у Београду (1990), награда „Лаза Костић“ у Новом Саду (1995), награда „Владимир Ћоровић“ у Гацку (2003). 

Веома је обимна његова библиографија самостално написаних дјела као и новинских, публицистичких, књижевних, стручних и научних радова објављених у разним периодичним публикацијама или сепаратима. Овдје наводимо само самостално објављене књиге: Виђење Босне, огледи, Пљевља 1970; Заводишта, роман, Сарајево 1971; Библиографија радова о народној књижевности (коауторски), монографија, Сарајево 1972; Некада и сада, огледи и критике, Сарајево 1973; Белата птица, роман, Скопје, 1974; Од уста до уста, роман, Сарајево 1977; Јован Кршић – живот и књижевно-критичи рад, монографија, Сарајево 1977; Нека пресуди вријеме, огледи, Сарајево 1978; Испред свога доба, огледи, Сарајево 1980; И намјерно и узгредно, критике, Пљевља 1981; Мотиви и форме, есеји, Сарајево 1986; Предјели, проза, Сарајево 1987; Основе теорије библиографије, уџбеник, Сарајево 1987; Простори и појаве, есеји, Сарајево 1989; У времену српског буђења, говори и интервјуи, Сарајево 1991; Путописна и мемоарска литература, Сарајево 1991; Понешто, проза, Бања Лука 1995; Вук и сљедбеници, Србиње 1997; Поднебља, пјесме, Србиње 1998; Старина и савременост, огледи, Београд 1999; Стари српски писци, монографија, Пале 2000; Васо Пелагић, монографија, 2001; Библиографија друштва „Просвјета“ (1902–2002), монографија, Српско Сарајево 2002; Митрополит Сава Косановић, монографија, Српско Сарајево 2003; Будна браћа, роман, Источно Сарајево 2005; Поводи и разлози, чланци, Бања Лука 2005; До дана данашњег, проза, Београд 2008; Хроника нове „Просвјете“ (1990–2010), Пале 2010; Библиографски и сродни огледи, Источно Сарајево 2012; Зимски сан, проза,Бања Лука 2012; Научни путокази – теорија, методи и техника научноистраживачког рада, монографија, Пале 2014; Стазе и кругови, проза, есеји, записи, Панчево 2017; Јеврејске књижевне теме, критика, Бања Лука 2017; Збогом Аустријо!, роман, Бања Лука 2019; Нојево племе, проза, Пале 2019; Тмине и ведрине, проза, Панчево – Београд 2019; Између сумрака и сванућа, проза, Пале 2023; – Приредио: К. Барух: Изабрана дјела, Сарајево 1972; „Босанскохерцеговачки књижевни оглед 1810–1941“, часопис Живот, 1974, број 7–8; Ј. Кршић: Сабрана дјела, I–IV,  Сарајево 1979; П. Чокорило, Ј. Памучина, С. Скендерова: Љетописи, Сарајево 1976; За нови завичај, избор поезије, Пљевља 1976; Ђ. Јакшић: Поезија, Сарајево 1977; Ј. Кршић: Сабрана дјела, I–IV, Сарајево 1979; Прогресивна мисао у БиХ 1918–1941, Сарајево 1983; Х. Алкалај: Изабрана дјела, Сарајево 1984; Споменица Младе Босне (1914–2014), Пале 2014; Погледи свједока и учесника: двадесет и пет година нове „Просвјете“ (1990–2015), годишњак, Пале 2016; Митрополит Сава Косановић, Крстом и пером, сабрани списи, Беране – Београд 2019.

Комеморативна сједница поводом смрти академика Војислава Максимовића одржаће се у петак, 30. августа, са почетком у 12.00 часова у Градском позоришту Фоча.

Академик Војислав Максимовић биће сахрањен на гробљу у Јошаници код Фоче у суботу, 31. августа, у 12.00 часова.